Porodični polumaraton

Nakon više decenija bavljenja različitim sportovima, što se poslednjih godina uglavnom svelo na dugoprugaško trčanje, plivanje i triatlon, sustigle me godine, pa je došlo vreme da se oprobam u novoj, ekstremnoj sportskoj disciplini – u trčanju polumaratona sa svojim kćerkama. Evo i kratkog opisa mojih očinskih iskustava – pa ko voli, nek izvoli.

Porodična odluka je pala, od sada, pa nadalje, najmanje jednom godišnje, okupljamo se i trčimo polumaraton zajedno, ja i moje dve kćerke, a supruga/mama nam iz publike pruža tehničku i moralnu podršku. Ubedio sam ih na krajnje tradicionalan i oproban način – podmićivanjem. Obećao sam im da će to uvek biti na nekoj atraktivnoj destinaciji, pa možemo trčanje da povežemo sa obilaskom nekih lepih gradova, posećivanjem dobrih restorana, i –naravno – neizostavnim šopingom. Za prvi put, izabrali smo Madrid, u okviru čuvene Rock `n` roll Marathon Series.

 

Moje kćerke su, dakle, pristale, i obećale da će se valjano pripremiti. Polumaraton, ipak, nije kratka distanca, pogotovo ne za neiskusne trkače. Moje pripreme su bile više mentalnog karaktera, pošto sam bio svestan da će tempo biti znatno sporiji od onog, na koji sam navikao. Sve za zajedničku fotografiju na cilju. Nije to ništa teško, pomislih, čista zabava, džoging i razgledanje Madrida. Na kraju krajeva, moje kćerke su odrasle, pa će to da odrade na svojim nogama, ja sam tu samo da im pravim društvo i da ih ohrabrim kada posustanu. Kako li je tatama i mamama, koji trče – prateći najnovije trendove – gurajući bebe u specijalno dizajniranim sportskim kolicima?

U početku, sve teče po planu: vreme idelano, sunčano ali ne pretoplo, ogromna masa puna pozitivne energije na startu. Iz razglasa tutnji Queen, više desetina hiljada ljudi skače i peva oko nas, kao na žurci. Sofija i Hana pune energije i samopuzdanja, slikaju se, prave selfije, dižu jedna drugu u naručje. Trenirale, doduše, nisu baš previše, ali šta je to za njih, kažu. Nema veze, odgovaram im, takmičićete se s gospodinom Cotom. Pošto ne znaju ko je taj, objašnjavam im značenje termina cut off time. Tu se malo zabrinuše, ali ih ja umirujem: na većim polumaratonima imate čitava tri sata na raspolaganju, pa računam da neće biti problema.

Utrka kreće, a nama treba desetak minuta samo da stignemo do starta. Neverovatna je masa, koja se valja kao reka po širokoj aveniji La Castellana, oivičenoj drvoredima, a mi smo se pozicionirali među sporije trkače. Konačno počinjemo da trčimo, držeći se zajedno, kako smo se i dogovorili.

A onda, polako, počinju komplikacije. Zaplet, kako bi se reklo. Sofija, već nakon četiri kilometra izjavljuje da možda neće ispratiti naš tempo, pa je bolje da je ne čekamo, nego da to zajedničko slikanje ostavimo za neki sledeći put. Hana, sa svoje strane, kaže da joj se piški. Ok, kažem ja, na svega dva kilometra imamo tačku za osveženje, tamo bi trebalo da bude neki toalet. Najbolje će biti da mi malo požurimo, a Sofija uspori, pa će nas taman stići, i možemo da nastavimo zajedno. Brzina ionako nije bitna.

Požurimo mi malo, i nakon dva kilometra zaista naiđemo na toalet. I na pozamašan red ispred njega. Nema veze, dok čekamo, malo se osvežimo vodom i sokovima. Hana taman završava, kada nas Sofija sustiže – perfektan tajming.

Nastavljamo tako zajedno, u Sofijinom ritmu, ljuljamo se sa veselom masom po madridskim bulevarima, ćaskamo i uživamo. Sve dok se Sofija ne javi ponovo. Sad se i njoj piški. Izvinjava se, mnogo joj je žao. Ok, kažem ja, nema problema, već smo izvežbani. Idem sad napred sam, staću u red, pa ću da joj predam mesto kada stigne. Potrčim malo brže, jer je sledeća stanica na svega tri kilometra. Stižem, kad tamo – nema toaleta. Šta da radim, razmišljam, nećemo se pronaći u ovoj masi, bez referentne tačke, koja je za nas, na ovoj trci, očigledno, wc. Bolje da produžim, i da ih sačekam kod naredne okrepne stanice.

Potrčim ponovo, ali sada već u sporom ritmu. Nema potrebe da žurim, imam tih potrebnih pet-šest minuta prednosti. Džogiram tako sa sporijim trkačima, koji već pomalo posustaju po sve jačem madridskom suncu i talasastim brežuljcima, koji im izvlače dodatnu energiju. Razgledam raskošne zgrade u ulici Serrano, koja je jedna od najlepših u Madridu. Palate, sve lepša od lepše, sa predivnim balkonima od kovanog gvožđa. Jedina ružna zgrada na tom putu je američka ambasada. Više liči na utvrđenje ili zatvor, i u potpunosti odudara od okoline. Šta će ti pare, kad ukusa nemaš, pomislih, i ubrzah na čas, da je ne gledam. Ubrzo stigoh i do naredne okrepne stanice.

Naravno, od mobilnih wc-a ni traga ni glasa. Neki od trkača spopadoše nesrećno drveće po obližnjem parku, a žene – šta će – stisle zube, pa trče dalje. Na petnaestom smo kilometru, a masa i dalje gusta, nepregledna. Vreme je da se pomirim sa činjenicom da ću svoje kćerke ponovo videti tek na cilju. Ništa od zajedničke fotografije, pomislim u sebi, tužan, dok i dalje kaskam, sada već bez naročitog cilja.

Na trenutak sam u dilemi šta da radim, a onda se dosetih – šta bi bilo, kada bih, za promenu, potrčao malo. Na kraju krajeva, ovo je utrka, a ja sam svež, kao nakon nekog jačeg zagrevanja. I krenem ja tako, na svojih poslednjih pet kilometara.

Ispostavilo se da je to, zapravo, sjajna ideja. Moćno iskustvo, koje toplo preporučujem svakome, ko želi malo da naduva svoj posustali ego. Ubacite se, na jednoj od vaših narednih utrka, među sporije trkače, krećite se s njima u većem delu trke, a onda nagazite u poslednoj četvrtini. Mnogo jak trip: osećate se kao afrički superatleta među amaterima. Pretičete čitave čopore trkača, obilazite grupice jednu za drugom, kao kada prolećete pored zastavica na skijaškom veleslalomu, i veselo ih pozdravljate, bodrite, pogotovo ako usput naletite na nekog zemljaka. Čista zabava i uživanje.

Na cilju uzimam svoju dobro zasluženu medalju, uz sok i bananu koji mi baš dobro ležu, pa pešačim još nekih pola kilometara do izlaska iz korala. Sad sam na trgu Cibeles, kod prelepe fontane gde navijači Reala iz Madrida tradicionalno proslavljaju titule svog tima. Problem je što sam svojoj supruzi rekao da me čeka kod druge fontane, Neptuno, pa sad nema ni nje. Sve sam svoje drage pogubio po Madridu.

Zovem ih redom, telefonom. Hana se po običaju ne javlja, Sofija diže odmah. Evo me, na tri kilometra do cilja, izveštava me. Dobro je, pomislih, ako je ona blizu, Hana je već sigurno na cilju. Dobra procena, Hana upravo pristiže, s medaljom oko vrata. Uzbuđeno preričava svoja iskustva. Nakon dvanaestog kilometra, kaže, osećala se tako sveže da je pomislila kako će sledeći put da trči maraton. A onda je na poslednih par kilometara sustigao takav umor da se jedva dovukla do cilja. Naravno, kad je najduža distanca koju je istrčala pre trke bila jedanaest km. Kako se pripremaš, tako i prolaziš. Stiže i Žaklina, pomalo iznemogla, jer je sve vreme kružila između brojnih fontana na La Castellani, kako bi nas pronašla. I ona je odradila svoj polumaraton.

Slikamo se malo, pa ponovo zovemo Sofiju. Još trčim, nemoj da me zivkaš svakih pet minuta, kaže pomalo ljutito. Zvao sam je pre dvadeset. Oduži se tih poslednjih par kilometara. No, stiže na kraju i ona, i mi se pridružujemo veseloj gomili koja slavi i pravi selfije na Cibelesu. Real ove godine neće imati razloga za slavlje, ali nama je ovo kao da smo osvojili Ligu Šampiona. Postali smo pravi mali porodični tim. Sledeće godine jurimo porodični personal best. Mada je možda bolje da uvedemo novi termin: FB, family best. Nešto mi govori da neće biti teško da ga oborimo.

Milan Sztepanov

2019-05-16T20:35:35+00:00